Dejan Petković: Nije bilo potrebno biti iz IT foldera da se ukapira suština

post-image

Na obostrano zadovoljstvo, Dejan Petković je zajedno sa Badin-om učestvovao u organizaciji predstave povodom proslave petogodišnjice. Nas je zanimalo kako sve to izgleda iz njegovog ugla. Pre čitanja intervjua, upoznajte Dejana kroz njegovu kratku biografiju.

Dejan Petković je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Nišu iz oblasti teorije drame kao student godine. Bavi se dramskim i scenarističkim radom. Autor je scenarija za igrano-dokumentarne filmove “Bitka na Čegru” (2006) i “Crna zora” (2007). Kreator je dramskog scenarija za državno obeležavanje 200 godina od Čegarske bitke (Narodno pozorište Niš).

Više puta je nagrađivan za dramsko stvaralaštvo: nagrada Niške art-fondacije za dramu “Via Doloris” (2007); nagrada za najbolji dramski tekst na 5. Joakim-festu, Kragujevac (2008) u predstavi “Odabrani i uništeni” (Narodno pozorište Niš); nagrada Radio Beograda za radio-dramu “Čudo na Bosforu” (2013). Napisao je više pozorišnih komada za decu, od kojih je većina uspešno izvođena na domaćim scenama. Dobitnik je povelje za izuzetan doprinos prvom Pozorišnom festivalu balkanskog kulturnog prostora “Teatar na raskršću” (Narodno pozorište Niš, 2019).

Specijalizirao je odnose s javnošću i do danas se profesionalno bavi tim poslom. Objavio je tridesetak radova iz oblasti pozorišne prakse, teatrologije i teorije medija. Kreator je više komunikacijskih kampanja u kulturi. Na temu komunikacija, medija, odnosa s javnošću i javnih nastupa od 2000. do danas održao je na desetine javnih predavanja, pretežno za privrednike, menadžere, učenike i početnike u biznisu.

Doktorirao je na FDU Beograd na odseku za Teoriju dramskih umetnosti, medija i kulture iz oblasti postdramskog teatra. Prošle godine, Sterijino pozorje objavilo je njegovu studiju “Postdramsko u poetici Aleksandra Popovića” u svojoj ediciji za teatrologiju – “Sinteze”.

 

Dejan Petković/Privatna arhiva

Šta ste pomislili kada ste dobili poziv od IT firme i čuli da ta ista firma želi da vas angažuje kao scenaristu?

Prvi kontakt više je zvučao kao tražimo „pomoć prijatelja“, nego što je to bila jasno formulisana ponuda za pisanje scenarija. Nešto kao vapaj utopljenika (osmeh). Božu poznajem dugo i dobro, „Badin“ površno i nedovoljno za pravljenje bilo kakvog ad hoc smislenog koncepta scenarija proslave. Ni po jada što meni isprva nije bilo jasno šta se od mene traži – nakog narednog kontakta bilo mi je još manje jasno. Dovoljno da stvar definitivno postane – izazov.

Kako ste uspeli da u saradnji sa Badinom za samo dve nedelje osmislite scenario, plan i celokupnu organizaciju? Šta je bilo najizazovnije?

Badin je do mog uključenja u organizaciju proslave u značajnoj meri već formulisao osnovne konture svog željenog identiteta na sceni, ali u pitanju su bili samo delovi mozaika u popriličnom neredu. Iz moje prvobitne perspektive – ništa celovito nije se naziralo iza gomile proto-scenarističkih (idejnih, muzičkih, vizuelnih, scenskih) delića i krhotina. Valjalo je staviti sve te elemente u međusobni suodnos i povezati ih određenim tekstualnim narativom čiji bi smisao bio podrška konceptu, a ne njegovo eventualno narušavanje. Suština je bila tu, ali prosuta po podu kao sitno zrnevlje.

Moj prvi i osnovni zadatak bio je: u što kraćem roku identifikovati se sa temeljnim vrednostima na kojima počiva jedna organizacija kao što je Badin. Nimalo lako. Organizaciju čine ljudi, koje ja ne poznajem, iza njih su gesla, ideje i motivi koji su za mene novina, organizaciju prožima duh sa kojim takođe nisam too familiar, a njihovi lideri osobe sa psihologijama ne sasvim tipičnim za IT okruženje. Bio sam u problemu. Kognitivnom, pre svega. 

Kao neko ko nije iz IT industrije, koliko vam je bilo teško da razumete šta to Badin želi?

Nije bilo potrebno biti iz IT foldera da se ukapira suština. Štaviše, to bi samo pojačalo primarni osećaj nemoći. Božin predosećaj da je za razrešenje potreban neko čiji profil podesća na rimskog boga Janusa – bio je početak izlaska iz pećine. Janus je bog početaka i poseduje dva lica – jedno gleda ka unutrašnjosti, drugo je okrenuto svetu. Jedno brine o ukućanima, drugo pokušava da shvati kako ukućane vide drugi.

Veza između ta dva pogleda na svet, trebalo je da prestavlja idejnu osnovu scenarija. Slučajnosti ne postoje. Scenarista je išao u „Boru“, poseduje srednjoškolsku diplomu programerskog saradnika, završio je književnost, doktorirao savremenu dramu i pozorište na FDU, a radi sa privrednicima već dvadeset godina kao profesionalni komunikator. Pa to više nije Janus, to je sam Jupiter (osmeh)! Evo rešenja, uzviknuo bi Radovan III. Ali avaj, razumeti šta „Badin“ želi da dobije kao konačan scenski rezultat – tu je trebalo nadmašiti i samog Jupitera.

Slagalica je imala suviše delova, vremena je bilo malo, a sam puzzle bio veći od formata Božine kancelarije. Nije me odmah preplavio optimizam, ali sam se trudio da to ne pokazujem. Trudio sam se da razumem ono što ni Jupiteru nije uspelo iz prve. Quod licet Iovi non licet bovi.

Imali ste dve nedelje da upoznate mnogo ljudi iz Badina, kako biste ih opisali?

Prvi sastanak je upriličen u atmosferi blage nervoze. Razgovaramo različitim jezicima. Disparatno. Oni imaju ideju, ali ne i jasnu predstavu. Sve vreme guraju priču u pravcu „šta“, mene pretežno zanima „kako“. Imaju napisane „košuljice“ koje liče na šifrovane poruke iz Drugog svetskog rata i to sa Okinave. Ima dosta „podrazumevanih“ rešenja, ja se postavljam diplomatski – pola odobravam, pola stavljam pod sumnju ili negaciju. Ubrzo shvatam da ovde više nije stvar samo u proslavi petogodišnjice jedne kompanije, već da su sva pitanja – identitetska i vrednosna – ponovo na stolu. Da je čak i jedna manifestacija prilika da se čitava korporativna stvar dodatno integriše.

Shvatam da je priča ozbiljnija od jednog scenarija sa početkom, sredinom i krajem. Oni imaju pređeni put i insistiraju na svojim, već trasiranim putokazima. Stavljam se u neku vrstu oponenta – provokacije radi. Moram da iznudim odgovore koji su mi potrebni. Dobijeni odgovori iz tog sukoba predstavljaće putokaz obema stranama za zajednički nastavak putovanja. Dakle, još uvek smo u fazi „oni“ i „ja“. Još uvek se nismo sreli. Oni su uglavnom pod stresom, ja još uvek nisam. Pred njima zjapi provalija „četvrtog zida“ Narodnog pozorišta, ja sam okrenut leđima publici i trudim se da čitavu stvar posmatram iz ugla reflektora.

Da savladamo problem treme i neizvesnosti, u  krugove pakla spustaju se polako Badinovi regruti – Mika, koji poseduje iskustvo u scenskom nastupu, Jelena, koja je kooperativna i dobar organizator, Marija, koja ima odlične ideje i uskače bez pardona. Enigma su jedino ljudi o kojima se samo priča, a još uvek ih nisam upoznao – moji budući glumci.

 

Kako su izgledale pripreme za predstavu iz Vašeg ugla i koliko Vam je bilo izazovno raditi sa ljudima koji ipak nisu profesionalci kada je gluma u pitanju?

Geslo manifestacije je zapravo opis duha Badin-a – It’s all about people. Brzo shvatam da sam došao ne samo u softversku kompaniju, već u mnogoljudnu familiju u kojoj međusobni odnosi nadilaze rutinu svakodnevnog obavljanja profesionalnih zadataka, šta god oni predstavljali.

Kontakti sa Božom su neprekidni i veoma kompleksni – treba konačno složiti matricu „njegovog“ poimanja stvari, a to na trenutke deluje nemoguće. Povremeno više podseća na predratnog umetnika-nadrealistu, nego na direktora IT kompanije. Shvatam da je njegova koncepcija nešto blisko arhitekturi rimskog trga – sve ulice vode do jednog centra, a u centru svih Badin-ovih puteva i putešestvija nalazi se – čovek. Briga o njemu i za njega predstavlja suštinu svega. Ona je iznad poslova i svakovrsnih banalnosti svakodnevice, jer je vreme provedeno u kompaniji u društvu drugih – suština priče. A šta je drugo sam život ako ne darovano nam vreme? Kvalitet našeg odnošenja prema vremenu jeste kvalitet samog života.

Ne može se dva puta zakoračiti u istu reku – drevna je mudrost koja otvara novi pogled na moguću koncepciju scenarija. Protok vremena nije nigde očitiji nego u Bibliji, a Knjiga postanja opis vremena kojem ni nauka još nije doakala. Blizu smo rešenja, simboli se pretvaraju u predmete, opisi u znakove, a Božina magična košuljica u logičan i smislen algoritam. U sve to treba uklopiti vizual, za koji je zadužen izvrsni profesionalac Darko Ković. Stvar postepeno poprima oblik scenske strukture.

Ostaje rad sa glumcima. Pardon, sa „glumcima“. Izazov bez premca. Ljudi koji će igrati i sebe i likove koji igraju sebe! Teatar u teatru.

Njihovi zadaci nisu nimalo jednostavni, ali oni su porodica, uprkos cajtnotu deluju odmereno, opušteno i kao da su oduvek na sceni u tim istim ulogama. Deo glumačke ekipe mora da izgovori pisani narativ. Da bih izbegao konvecionalnosti, a podcrtao jedinstvo (suprotnosti), dijaloške jedinice razbijam na još manje partiture, primoravajući izvođače da „slažu“ delove replika jednu na drugu. Pred samo izvođenje jedan od glumaca otvara mi svoju napaćenu (matejevsku) dušu u vidu mini eksplozije:

„Koj be pisao ovo? Šta ga icepkao ovolko, zar ne mož jedan lepo sve da ispriča“? Ja sam pisao.  A ti? Izvini. Ništa, u pravu si sto posto (smile). Pored svih izazova, hotimičnih (retoričkih) zamki i nehotičnih trapavosti (scenarija), glumački ansambl Badin-a, po mom skromnom uverenju, zaslušio je ocenu devet. Desetka je rezervisana – za prvu sledeću prigodu. U trenutku kad smo konačno počeli da pričamo istim jezikom, ja sam čitavu stvar video kako teče u realnom scenskom tajmnigu. Pijemo frankovku i nazdravljamo sami sebi.

Da Vam sutra ponovo zazvoni telefon i da dobijete mogućnost da sa Badin-om uradite nešto slično poput ove predstave, šta biste odgovorili?

Odgovorio bih DA, ali ovog puta po drugačijim „notama“. (Da slučajno iz fundusa pozorišta ne iskoči car Franc Jozef i prekori nas sa – „too many notes“). 

Jesu li se ljudi otuđili od pozorišta, kakvo je Vaše mišljenje? Da li je Badin možda ovom predstavom uspeo da ponovo zbliži ljude sa pozorištem?

Badin je transmedijalni projekat. On objedinjuje globalnu svest, oličenu u tehnologijama, jaku i jasnu muzičku supstancu, etički narativ sa jasno istaknutim vrednostima, sa senzibilitetom svakog pojedinca, koji je u središtu njegovih interesovanja. Uvažavanje svakog pripadnika interne zajednice kao posebne i nezaobilazne pojave u ritualu koji poseduje performativni potencijal, opredeljuje Badin ka retkim entitima koji su danas u stanju da u kulturi proizvedu novu vrednost. Na žalost, u svetu dominacije medijskih sadržaja koji obiluju jeftinom (pa i prizemnom) zabavom, od pozorišta se takođe očekuje da udovoljava prohtevima većine – lak i lepršav repertoar, koji ne zadire dublje ni u jedan aspekt naše upitne egzistencije.

Badin-ov performans preporučio se kao nad-forma: vizuelni sadržaj dokumentarističkog tipa podražavao je jezik filma, muzički nastup podvukao je značaj univerzalnih vrednosti, a živa reč čoveka otrgnutog iz prozirne svakodnevice, delovala je suštastvenije i iskrenije od mnogih replika izgovorenih na profesionalnoj sceni. Suština scenskog nastupa ogleda se u sposobnosti da svaka misao (ili pokret), ogrnuta emocijom (ili filozofskim stavom) uspe da bude dobačena od rampe, preko partera, do poslednjeg reda na balkonu. Ako se sav taj potencijal prelije i preko zidova samog zdanja teatra – onda je to već jedan mali kulturni pokret.

Da li je Badin na putu da postane upravo to? Ljudi Badin-a su jedini koji nam to mogu obećati i garantovati. Njihov senzibilitet potvrdio je da je puzzle naposletku (pa makar i u posledni čas) bio pravilno složen, a da je slogan manifestacije ostao merilo veličine i značaja čitavog poduhvata – It’s all about people!

Šta biste savetovali ljudima? Šta je ono što nikada ne smeju da zaborave? Šta je ono sto je na kraju dana stvarno najvažnije?

Preplavljeni smo blještavim užasom tehnologija. Njihova zavodljivost udaljila nas je od svega što život čini jedinstvenim i neponovljivim trenutkom u večnosti. Vreme koje im posvećujemo postaje sve veći bedem između nas. U takvom svetu, čula kao da postaju nepotrebna – neko vidi umesto nas, oseća umesto nas, donosi odluke u naše ime. Simulakrum.

Francuski filozof Bodrijar otišao je i dalje u opisivanju naše stvarnosti: simulakrum simulakruma. Od svega što čoveka približava ivici ambisa na kojoj se našao početkom XXI veka, ja bih izdvojio: odsustvo slušanja drugog. U neprekidnoj brzini i pogrešno strukturiranim vremenom, prestali smo da iskreno, pažljivo i sa nepatvorenim interesovanjem slušamo drugog čoveka. Njegove tihe patnje, kojih je mnogo, kao i njegove glasne radosti, kojih je sve manje. Slušamo ih, ali ih ne čujemo. Povlačimo se u svoje male stanove, prostore naših sve manjih egzistencija, zaboravljamo na druge, pa se svojim malim očima i malim ušima prepuštamo velikim tehnologijama – armiji ekrana, displeja i monitora. Kad njihov sjaj na trenutak utihne, zapljusne nas – tama.

Šta nas to tera da neprekidno zurimo u tamu? Nije li ova “tehnološka” tama zamena za Danteove infernalne ponore? Gde nestaju ljudi oko nas dok činimo to sa fanatizmom srednjovekovnih jurodiva? Ko je i kada ugasio svetlo? Na kolima jednog putujućeg pozorišta iz XIX veka pisalo je: “TRAŽIM LJUDE”. Predlažem da svako od nas nađe svog “čoveka”. Nekog koga će slušati i ko će njega slušati. Dugo, iskreno, sa mnogo pažnje, ljubavi i razumevanja. Znači ne kao uz espreso. (Površnost je srušila mnoge imperije.) Kao da taj koji priča to čini poslednji put. Perspektiva “poslednjeg čina” uvek životu da konačan smisao. Toliko je za početak dovoljno da se ne obistini Šekspirova slika čoveka kao “kvintesencije prašine”.
A šta potom? Ko zna. Neko bi rekao: Badin zna